Menadžera školuje praksa i uči dok je živ

To što u Srbiji ima fakulteta koji proizvode menadžere više nego ikad, ništa ne znači. Jer, menadžeri se ne školuju u školama, već u praksi. Uz to, veoma je važno da idu u korak sa vremenom i trendovima i da se nadograđuju kroz koncept celoživotnog učenja, kaže Srđan Janićijević, direktor i osnivač Mokrogorske škole menadžmenta.

- Kako se dobija dobar menadžer, da li se rađa ili obrazuje?

Postoje dve grupe osobina koje strvaraju dobrog menadžera, tehničke i lične. Tehničke veštine su nephodne da biste dobro vladali nekim poslom, zanatom. Na primer, teško možete biti dobar rukovodilac finansija ako niste prošli sve segmente finansijskog poslovanja i ako ne vladate svim aspektima tog posla. Tehničke veštine se stvaraju obrazovanjem i iskustvom. Ne možete imati ugled kao rukovodilac ako niste majstor svog zanata.

Lične osobine su one koje se stiču rođenjem i one koje se uče. Tip ličnosti se ne može menjati. Na primer ako ste introvertna osoba neće vam biti prijatno da radite u velikim grupama ljudi i vi nikad nećete postati ekstrovertni na kursu ili školi. Ono šte se uči su veštine unapređenja komunikacije, rešavanja konflikata, spremnost na promene.

Osobe koje su prirodno otvorenije će lakše unaprediti lične osobine ili razumeti sopstvene slabosti i kako sa njima izaći na kraj. Znači večita dilema između «nature» ili «nurture» je terminološke prirode. Odgovor je oba.


- Svedoci smo da u Srbiji nikada nije bilo više menadžera, kao i obrazovnih institucija na kojima se školuju. Ipak, šta je potrebno da bismo dobili dobre menadžere?

Menadžeri se ne školuju u školama već u praksi. Zanat je ono što čini menadžera relevantnim. U tom smislu treba praviti ozbiljnu razliku. A kad smo već kod prakse, već po tome kakva nam je privreda se može zaključiti kakva nam je praksa. Ima dobrih kompanija kod nas gde rade dobri menadžeri ali nedovoljno. Obrazovanje je važno ali bez praktične potvrde je beskorisno. To što znamo i umemo se može isključivo potvrditi u praksi i tu diploma malo znači.


- Srpska privreda, pogotovo ona u rukama javnih preduzeća, ne može se pohvaliti dobrim kadrovima i rezultatima poslovanja, šta možete ponuditi takvim menadžerima da bi bili bolji i produktivniji?

Imam veliko poštovanje za privatni sektor jer on kod nas nije dovoljno poštovan i u njemu je teže raditi nego u javnom sektoru. Javni sektor ima dobre kadrove ali one kojima je sigurnost i linija manjeg otpora važnija nego konkurentsko takmičenje.

Javni sektor je lako reformisati ako za to ima volje. Sva preduzeća koja imaju monopolski položaj nemaju drugi prioritet nego da smanje troškove i postanu profitabilna. To zaista nije teško i ne zahteva neku naročitu veštinu. Jedino što je potrebno je spremnost da se tako nešto uradi i otpornost na pritiske koji dolaze kada troškovi počnu da se seku. Svako ko iole ima veze sa javnim životom je nekog svog «uvalio» u neko javno preduzeće i time rešio nečiji porodični problem.

E tu nastaje pravo pitanje. Nije problem rešiti se viškova u javnom sektoru. Problem je ko će te viškove da apsorbuje? Sa trenutnom nezaposlenošću treba mnogo hrabrosti da se doda još najmanje višak od 100.000 iz javnog sektora.


- Koji nivo menadžmenta u srpskim kompanijama je, po vašem mišljenju, najpotrebnije unaprediti da bi privreda bila efikasnija. Da li je to top menaždment ili srednji nivo i u čemu ih treba obučiti. Koje im to veštine nedostaju?

Top menadžment je svugde arogantan zato što je dostigao "menadžerski san". Oni nerado uče. Čast izuzecima.

Srednji menadžment je po mom mišljenju najbolja investicija. To su direktori proizvodnje, prodaje, komercijale, finansija itd. To su kadrovi između 35-45 godina starosti koji su u naponu snage da srpskoj privredi daju svoj doprinos.

Po mojoj proceni mi imamo oko 10.000 menadžera te generacije u svim sektorima privrede. Koncentracija na njih će povećati konkurentnost srpske privrede. U to sam duboko uveren i na tome radim, koliko umem i mogu.

- Da li imate primera da su neki vaši polaznici unapredili rad svojih preduzeća, doprineli promenama u sredinama u kojima rade ili poboljšali poslovanje?

Naravno. Koji poslodavac će da investira u razvoj svog zaposlenog a da nema plan da mu se ta investicija vrati. Privatan sektor je surov. Tu ne postoji plata nego zarada. Ako niste u stanju da donesete vrednost svojoj kompaniji zašto bi vas neko plaćao?

Naši polaznici su uglavnom već dokazani u svojim sredinama pa ih kompanije šalju da dopune svoja znanja. Imamo raznih primera unapređenja, slanja na rad u inostranstvo i tome slično. Naša svrha i uslov opstanka je da oni sa kojima radimo daju bolje rezultate kao posledicu rada sa nama.

(B92 25.05 2012)

Copyright © 2012 DOZ